Нашу школу краси много талентованих ученика, а међу њима је и Ленка Сајко, ученица одељења 2/2, која се већ сада издваја својом љубављу према уметности и вајарству. Њене руке стрпљиво обликују глину, а машта јој помаже да свакој фигури удахне живот. Љубав према вајарству развија уз подршку свог тате, који је своје искуство претворио у једно дивно родитељско „наравоученије“.
Наравоученије једног тате
Друга најгора ствар је када својој деци не посветите пажњу у тренуцима када она сама желе да раде оно што ви радите. Схватио сам то када је Ленка питала: „Тата, је л’ могу да ти помогнем?” гледајући ме како правим шоље од глине. Замало да кажем да не може, јер не зна како се то ради, да сачека да завршим, па да можемо после заједно да правимо, да ће да се умаже и испрља… Срећом, одмах сам се сетио „друге најгоре ствари“. И моментално смо почели да радимо заједно. Упропастила ми је две већ готово завршене шоље, али је онда успела да направи нешто што је она видела као шољу. И била пресрећна. Неколико дана касније тражила је да сама направи још једну. Наравно, била јој је потребна помоћ, објашњавање, показивање, убеђивање зашто не тако него овако… И најзад је успела. Дршка је била најтежа за извођење, али зачудо, успела је сама.
После тога је све лакше. Сада прави неке ситнице од глине, али само онда када се њој то ради. Без икаквог наговарања да ради. Јер, ПРВА НАЈГОРА СТВАР је када покушавате да приволите своју децу да раде оно што ви радите. У складу је са речима Душка Радовића: „Туците своју децу када почну да личе на вас.“
